Početkom 19. veka, kada je švajcarski pedagog i socijalni reformator Johann Heinrich Pestalozzi propagirao učenje glavom, srcem i rukom, svet još nije znao ništa o višedimenzionalnom učenju. Međutim, vizija holističkog pristupa upravo je rođena. Od tada je život postao mnogo složeniji, a izvršavanje složenih zadataka zahteva složene metode – zar ne?
Učenje je proces koji traje ceo život. To je u okviru svojih obrazovnih aktivnosti za evropski prostor celoživotnog učenja utvrdila Evropska komisija. Celoživotno učenje tu je definisano kao svaka ciljana aktivnost koja služi za kontinuirano poboljšanje znanja, veština i kompetencija. To obuhvata čitav spektar od formalnog i neformalnog do informalnog učenja. Cilj je ambiciozan: postati najkonkurentnije i najdinamičnije društvo znanja na svetu.
Široko i složeno
U svim fazama života obrazovanje ima pozitivan efekat na lični identitet, društvene interakcije i profesionalne sposobnosti. Ali okvirni uslovi za učenje se menjaju. Učenici imaju promenljive zahteve, a rezultati istraživanja učenja zahtevaju novi metodološko-didaktički koncept unutar celokupnog konteksta učenja. „Treba olabaviti tradicionalni sistem“, zahteva nemački filozof i publicista Richard David Precht kad je reč o školama i univerzitetima. Želeo bih intenzivnije uključiti kompetentne ljude u nastavu, kako bi bolje odgovorili na nivo znanja učenika i pomoću elektronskih alata. Kao primer, Precht navodi da bi renomirani praktičari trebalo predavati u školama, uključujući i one koji su u penziji. Tada bi se znanje i iskustvo prenosili direktno sa jedne generacije na drugu.
Novi koncepti učenja
Sedenje, bubanje i frontalni rad: klasični program sve je više stvar prošlosti. Savremeno učenje podrazumeva mnogo individualniji pristup i eksperimentisanje sa novim projektima. Frontalni rad više nije jedina nastavna metoda i sve je više na udaru kritika, jer se novo učenje odvaja od mesta, prostora i vremena. Prednost se daje alternativnim, mešovitim konceptima, kao što je rad u grupama, sa partnerom ili čak samostalan rad uz korišćenje novih tehnologija. E-učenje, na primer, dozvoljava i nezavisnu upotrebu procesa učenja, ali i individualne, fleksibilne konfiguracije tih procesa, kako bi se bolje apsorbovao predmet i misaoni proces rešavanja problema. Spajanje digitalnog sveta sa obrazovanjem je logično, štaviše, štedi troškove i vreme.
Učenje oblikuje naše razmišljanje
„Povezano je sa tim kako smo pripremljeni za život, kako smo obrazovani, socijalizovani i na kraju formirani, ili drugim rečima, koja nam je „abeceda“ nametnuta, a sa kojom smo onda opremljeni za odlazak u svet", kaže Erwin Wagenhofer, koji u svom dokumentarnom filmu „Abeceda“ – koji je izazvao međunarodnu pometnju – ističe nedostatke u oblasti obrazovanja. Takođe naglašava: „Ono što učimo oblikuje našu zalihu znanja, ali način na koji učimo oblikuje naše razmišljanje.“ I to je jasno: ljudi će verovatnije zapamtiti stvari koje na neki način ostave utisak na njih.“
Virtuelno učenje i učenje kroz igru
U naučnim oblastima intenzivno se raspravlja o novim pristupima virtuelnom učenju kao što su učenje zasnovano na digitalnim igrama, digitalno pripovedanje i interaktivna dramaturgija. Ove metode pretpostavljaju da se učenje može učiniti efikasnijim uz pomoć priča i igara, a internet je idealan medij za to. Virtuelna stvarnost ispunjava tehničke preduslove za oživljavanje željenog sadržaja na novi način integracijom svih čula. Uranjanje u virtuelni svet izaziva snažan emocionalni odgovor i jača vezu sa prenesenim sadržajem.
Strukturisani postupak
Nema smisla prenositi gotovo znanje, već osmišljavati strukture delovanja i mišljenja. Znanje se gradi hijerarhijski: povezuju se najvažniji sadržaji, slažu se odgovarajuća pitanja i grupišu se ideje. Sve bi to trebalo da pomogne u boljem učenju i razmišljanju. U tu su svrhu uspostavljene brojne metode podučavanja i učenja – od mentalnih mapa i brainstorminga do grupisanja. Cilj ovih metoda je stvoriti smislen sled za pojedinačne module učenja, koji se zatim može ugraditi u plan rada. Međutim, sve se zasniva na prikupljanju tematski orijentisanih informacija, grupisanju prema jedinicama znanja i sistematizaciji sadržaja učenja. Grupisanje je često korisno čak i za individualni rad i procese pisanja – za strukturisanje sopstvenih misli i ideja ili za prevladavanje blokada u pisanju i razmišljanju.
Hiper učenje
Povezivanje važnih stvari i postepena izgradnja mreže – to je hiper učenje, metoda usmerena na razvoj sopstvenih veština i efikasnije sticanje novih znanja. To odgovara ljudskom mozgu, koji informacije ne skladišti u fioke, već ih organizuje u složene mreže. Cilj hiper učenja je umrežiti što više znanja sa različitim temama kako bi se lakše pronašla rešenja za probleme. Gradimo „lični internet u glavi“ i koristimo svoj pretraživač za preuzimanje stečenog znanja. Osnovni preduslov je da predmet nije tek naučen napamet, nego da ga i razumemo. Da prave informacije nisu međusobno povezane, u mozgu bi došlo do svojevrsne „super katastrofe“.
Ohrabrenje i inspiracija
„Pre svega je važno uspostaviti uslove koji će omogućiti ljudima da razviju sopstveni potencijal“, kaže poznati nemački neurobiolog, profesor dr. Gerald Hüther. Prema rečima profesora Hüthera, da bi se ljudima omogućilo da u budućnosti bolje razviju svoje potencijale, morali bi se uspostaviti za to pogodniji uslovi, a u porodicama, vrtićima, školama, univerzitetima, u profesionalnom životu i u zajednicama bi se morala negovati kultura odnosa usmerena na razvoj potencijala. Značaj emocionalnih reakcija za proces učenja takođe je značajan, i dobro je dokumentovan u okviru neuronaučnih istraživanja. Složeni se odnosi mogu bolje opisati slikama i metaforama i usidriti se u mozgu nego kroz objektivna objašnjenja. Osim prenošenja specijalističkog znanja, profesor Hüther uvek se bavi podsticanjem sopstvene mašte, buđenjem radosti otkrivanja i pretvaranja apstraktnog znanja u sopstveno znanje.
Od znanja do kompetencije
Učenje ne bi trebalo da prenese samo tehničko i specijalizovano znanje i veštine i da poveća nivo kvalifikacije. Učenje bi trebalo da dovede do otkrivanja samoorganizovanih rešenja za specifične, relevantne probleme. To je veština koja se ne stiče samo kroz školovanje, već i u okviru projekata i realnih radnih situacija. Fokus je na neformalnom učenju i povezan je sa klasičnim osposobljavanjem.
Samousmereno učenje
Samoorganizacija je posebno važna jer podstiče učenike da sami daju doprinos i usmeravaju sopstveno učenje. Ako funkcioniše i saradnja sa drugima radi međusobnog učenja, postignuta je prava mešavina i postavljeni su temelji za stvarnu predanost učenju. Kao što je švajcarski obrazovni reformator Peter Fratton napisao u svom delu „Pädagogische Urbitten“ (Obrazovna molba) o autonomnom učenju u strukturisanom okruženju: „Nemojte me obrazovati – već me uputite i pratite, nemojte me ništa učiti – nego mi dozvolite da učestvujem, nemojte mi ništa objašnjavati – ali dajte mi vremena da to doživim, nemojte motivisati mene – nego sebe!“
Juče, danas i sutra
Nove tehnologije ljudima otvaraju ceo novi, gotovo beskonačan svet – to ima značajan uticaj na naše sadržaje učenja, naše metode podučavanja i kanale kroz koje se obrazujemo. Danas je moguće jednostavno pregledavati ogromne biblioteke na internetu ili pitati stručnjake za savet i informacije o bilo kojoj temi putem foruma ili društvenih mreža. I neće stati na tome, jer se pojavio novi trend učenja iz SAD-a: takozvani Massive Open Online Courses ili MOOC (masovni otvoreni internet kursevi) koji milionima ljudi omogućavaju sticanje znanja besplatno ili veoma jeftino. Od izuma moderne štampe – a to je bilo pre 566 godina, nije postojao demokratskiji pristup obrazovanju. Kako se uči, šta se uči, gde se uči i sa kim se uči – budućnost nam donosi neograničene mogućnosti.